Rešenje za probleme stanara zvalo se – nastojnici

Odluka o nastojničkoj službi iz 1968. godine odnosila se na stambene zgrade u društvenoj svojini. Nastojnik je brinuo o ispravnosti zgrade, zajedničkim prostorijama, instalacijama, uređajima, čistoći i kućnom redu. Zgrade sa 100 i više stanara morale su da imaju nastojnika sa punim radnim vremenom. Jedan nastojnik mogao je da brine o više zgrada ako nije bilo dovoljno stanova. U većim zgradama nastojnik je mogao da dobije stan, a skupština stanara je poslove mogla poveriti stambenom preduzeću. Nastojnici su se bunili zbog obima posla, dok je gradska vlast kroz primer nastojnika Nikole predstavljala odluku kao ispravnu.