U prvoj polovini 20. veka u Evropi počinje da se menja pogled na ulogu žena u javnim službama. Pojavljuju se prvi primeri ženskih policijskih odeljenja, uglavnom u velikim gradovima. Njihov fokus bio je na zaštiti dece, žena i socijalnim problemima, a ne na klasičnim policijskim zadacima.
U Beogradu, u periodu Kraljevine Jugoslavije, policija je i dalje bila isključivo muška profesija. Žene su bile prisutne u školstvu, zdravstvu i socijalnom radu, ali ne i u bezbednosnim službama.
Ipak, evropski primeri su otvarali pitanje da li bi i Beograd mogao da uvede slične oblike rada. U nekim stručnim krugovima razmatrana je ideja da žene budu uključene u javnu bezbednost, ali kroz socijalni i preventivni rad.
To je podrazumevalo brigu o ugroženim grupama, radu u institucijama i nadzoru u društvenim situacijama. Klasična policijska uloga i dalje je ostajala rezervisana za muškarce.
Ove ideje nikada nisu zaživele u praksi. Društvene okolnosti, tradicionalni stavovi i kasniji rat prekinuli su svaki pokušaj da se takav sistem razvije.
Nakon rata, bezbednosne službe su reorganizovane po novim pravilima, ali bez posebne ženske policijske strukture kakva je ranije razmatrana.
Danas ova ideja ostaje deo istorije kao primer kako se razmišljalo o modernizaciji društva, ali i gde su bile granice tog vremena.
