Hleba nije bilo ali se bacao

Hleba nije bilo ali se bacao. Šezdesetih godina u Beogradu su za snabdevanje hlebom bila zadužena četiri velika preduzeća: „Klas“, „Soko“, „Sloboda“ i „Beograd“. Svakog dana proizvodile su se ogromne količine hleba, ali je sistem distribucije bio neujednačen i često neefikasan. U pojedinim delovima grada hleba nije bilo dovoljno, dok su u drugim ostajale velike neprodate količine. Zbog loše organizovane prodajne mreže dolazilo je do apsurda da se hleb baca ili koristi kao stočna hrana. Istovremeno, nestašice su bile česte, posebno vikendom i u vreme praznika. Tada su se stvarale velike gužve i takozvani „hlebni špicevi“. Pekarska preduzeća su poslovala sa gubicima jer je proizvodnja često bila skuplja od prodajne cene. Zbog toga su se neki pogoni preorijentisali na proizvodnju keksa i drugih proizvoda. Država je pokušavala da reši problem integracijom pekarskih preduzeća i reorganizacijom snabdevanja, ali to nije donelo značajno poboljšanje. Problemi su se dodatno povećavali zbog zastarele opreme, loših uslova rada i slabog transporta. Iako je hleb bio osnovna životna namirnica, sistem njegovog snabdevanja u Beogradu tog vremena pokazivao je ozbiljne slabosti.