Kad ništa ne valja u najmodernijem zdanju

Kad ništa ne valja u najmodernijem zdanju. Dom sindikata u Beogradu otvoren je 1957. godine kao jedno od najmodernijih i najreprezentativnijih zdanja tadašnje Jugoslavije. Građen je gotovo osam godina po projektu arhitekte Branka Petričića i zamišljen kao centralna dvorana za koncerte, bioskop i velike skupove. Iako je u trenutku otvaranja smatran vrhunskim dostignućem, problemi su se pojavili već u prvim godinama korišćenja. Tokom šezdesetih godina posebno je bio izražen problem klimatizacije. Sistem za rashlađivanje bio je tehnički napredan, ali se često nije koristio, iako je mogao značajno da snizi temperaturu u sali. Zbog toga je publika u letnjim mesecima boravila u neprijatnim uslovima ili su projekcije bile obustavljane. Pored toga, dvorana je imala ozbiljne akustične nedostatke koji su uticali na kvalitet koncerata. Stručne komisije su utvrdile da je problem u konstrukciji prostora, broju sedišta i upotrebi materijala kao što je drvena lamperija. To je dovodilo do slabije reprodukcije zvuka, naročito u dubljim tonovima. Kritikovani su i organizacioni problemi, poput visokih troškova pripreme sale za filmske projekcije i sporog izlaska publike zbog uskih prolaza. Iako je Dom sindikata bio simbol modernog Beograda, niz tehničkih i funkcionalnih nedostataka pratio ga je od samog početka i oblikovao njegovu dugu istoriju.